|
Marko
Stupar (1936.) је svoj uzor i nadahnuće
potražio u stvaralaštvu umetnika čije delo i delovanje svojim
osobenim prednostima dozvoljavaju da govori
о postojanju beogradske škole slikarstva
(Мarko Čelebonović, Milo Milunović, Kosta Hakman,
Jefto Perić, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović
i Ljubica – Cuca Sokić). Marko Stupar je rano na samom stvaralačkom
početku, Još u Beogradu,
podlegao neodoljivom šarmu pariske škole
i oseto da je Pariz njegova sudbina.
1964. postaje parižanin i žitelj Francuske,
njegovo likovno delo, njegovi crteži i slike su više pariske
i francuske nego što su to dela mnogih Parižana
i rođenih Francuza.
Iskrena i duboka ljubav kojom je slikao i slika više od
40 godina predstavljaju istinu pariske svakodnevnice.
Ovom
izložbom želeli smo da približimo ljubiteljima umetnosti svet pariske
svakodnevnice na slikama Marka Stupara.
Marko
Stupar više od četiri decenije živi i radi u Parizu.
Lepotu
i čaroliju ovih slika želimo da pokažemo Novom Sadu u gradu u kome
nikad nije izlagao.
Izložbu je otvorio dr Draško Ređep
|
Blagdan pariskog intimizma
Andre
Breton ima rečenicu koju su voleli i beogradski
badrealisti:
»Le
monde devrait finir par une belle
terrasse de cafe«.
Nedavno, kraj Bujanovca, na jugu Srbije,
na arheološkom nalazištu, otkrivena je
i drevna grčka taverna sa terasama okrenutim
prema reci. Bretonovom zaključivanju stvarnost
daje za pravo: svetovi nestaju u kataklizmama,
gotovo svakodnevno.U slučaju Bujanovca,
u međuvremenu nestala je reka za kojom
se radosno okretao pogled. Nema više vode koja teče.
Bez
sumnje, posle svega, ostala je terasa koju, tako
zanosno i neposredno, slika Marko Stupar, mag
enterijera, nijansi, ezoterične svetlosti.
U okruženju njegovih zdanja i kafana,
ulica i trgova, mahom pariskih,
odjednom vas obuzima osmoza bliskog dodira.
Koža isceljenja. Diskretni ponos intimnog dodira.
Stupar, suptilno i aromatično, sugeriše osobeni
vazduh prestonice svetla kao prevashodnu radost.
Istovremeno, on razgovara sa likovnim precima,
Morisom Utrilom i Pjerom Bonarom pre svega.
No, nisu mu ni poznati enterijeri Milana Konjovića,
u tihom odsjaju starog porcelana, ni istanjeni već
plavičasti dim kafane sa čuvene slike
Ivana Tabakovića daleko postavljeni
u svetlosti abažura vlastite, autentične
likovne pažnje.Tako se sve, u vezi sa
Markom Stuparom, zbiva u zatvorenom
porodičnom krugu velikog slikarstva
modernih vremena. No, istovremeno,
u pitanju je dramatična, ekstatična obnova
nekih poznatosti. I nekih relikvija.
Stuparova visoko odnegovana paleta, taj njegov
nemir u miru, svakako je dokaz izrazite
stvaralačke ličnosti.
Skoro
neverovatno: Stupar je tolike trgove
i ulice Pariza, od Konkorda naovamo,
uspeo da intimizira. Gotovo kongenijalno.
Prevratnički svakako.
Tako
se svi ti Stuparovi damari Pariza interiozuju
u lični doživljaj, kamernu kolorističku dramu,
potez po sebi.
Likovno putovanje Marka Stupara, srećom još
zadugo veoma aktuelno, smatram velikim
otkrićem savremene naše radoznalosti.
Dr
Draško Ređep
|
.jpg)
