|
Rođen je u Novom Sadu
1958. godine.
Srednju školu za
dizajn " Bogdan Šuput"
završio je u Novom Sadu.
Član je UPIDIV-a,
Likovnog kruga
i Udruženja samostalnih umetnika fotografije Srbije.
Osnivač je "Centra za fotografiju". Imao je
preko 30 samostalnih izložbi. Izlagao je
i na kolektivnim izložbama
širom Evrope i sveta
(Pariz, Dortmund, Modena, Zeneva, Budimpešta).
Dobitnik je nekoliko
nagrada: I, II i III nagrada za fotografiju"Zlatno oko" - Novi Sad
1987.
Fotografije su
mu objavljivane u svim najznačajnijim
listovima i časopisima u zemlji,
kao i u brojnim evropskim i američkim časopisima.
|
21.03.2005.
Izložbu fotografija Vojvodine otvorio je
Dr. Draško Ređep.
Na prostranim ekranima Martina Candira,
širom otvorenim u susret Vojvodini staroj,
godišnja doba nas sustižu kao šetalica zidanog sata,
pohabanog i čvrsto overenog belezima
salašarskih muva. U pitanju je memento
onovremene i svemoguće prolaznosti nad kojom
plačemo u dramatičnim, kontinentalnim
našim noćima.
Ako iko, ovaj Candir svakojako, a najčešće dovitljivo
i agresivno nastoji da ukine jednu od najpogrešnijih
ali i najtvrdokornijih predrasuda o dosadi
i tužnoj melanholiji srpskog severa.
Ta se predrasuda, ne od juče, odnosi na
površne utiske putnika namerniko i svakojakih
dolaznika u Vojvodinu staru, kao postojbinu
navodno nimalo atraktivnog ravničarskog pejzaža,
sa neprekinutim horizontalama
i nepostojećim kovrđžama detalja.
Candir ne mari za nijansu, ali strast kojom
gotovo brodolomnički očajno i pomalo u potezu
nezaštićenog svedoka o rapsodičnim dešavanjima
u nizini među velikim rekama, svakako dokazuje
i naš seoski barok, kao jedinstven i po mnogo
čemu samosvojan; i našu floru i faunu, s onim
tako karakterističnim suncokretom, o kome je
Đorđe Balašević, naš moderni trubadur,
govorio kao o goropadnom cvetu;
i naše poslovične plovke i sad već po mnogo čemu
simbolične rode; i naš šaš koji treperi
tako nostalgično pod visokim nebesima Panonije;
i naše čamce na mrtvim vodama i one tajanstvene
šumske zaravni; naše lokvanje i naše lovačke čeke;
naše vinograde pod snegom i one visoke topole,
postrojene uz kanal, na večitoj mrtvoj
straži nedešavanja.
Dovitljiv i iznenađujuće neposredan,
Candir iz ptičije perspektive nad našim oranicama,
visoko, odozgo, plete najplemenitiji kulski tvid
koga više nema, a salašima i brazdama
ostavlja u amanet jednostavnu ali i uvek
potresnu priču ovetru skitskom, istočnom, trajnom.
Mondrijan i Sip, onaj naš zaboravljeni,
sjajni Dragoslav Stojanović, ogromno bi se,
skoro dečački obradovali doživljaju Martina Candira
nad uvek neočekivanom smenom godišnjih doba
u Vojvodini staroj. Voljenoj.
Toliko je, naime, čistih rešenja, i toliko je, u isti mah,
rušeno bar nekoliko banalnih utisaka o nama
i usred postojbine vetra kojoj isto-pripadamo.
Martin nas potpisuje užurbano, u poslednji čas,
bez predrasuda, tiho u sebi ponavljajući, može biti,
stih Ferenca Fehera kako u to avetinjsko selo
našeg života niko, sem godišnjih doba, i ne zalazi.
|
