Miroslav Antić
 

Miroslav Antić rođen je 14.03.1932. u Mokrinu kod Novog Sada.

Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina.

Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu.

Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posle mature radio u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac.

Prešao 1954. u Novi Sad i zaposio se kao novinar u Dnevniku, radeći jedno vreme u izdanju sredom - Novosadskom dnevniku, do 1959.

Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959-1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti)-novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik-saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962-1965), obnovio i radio kao glavni urednik Neven Čika Jove Zmaja (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.

Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima.

Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: »Plavi čuperak«, »Garavi sokak«, »Nasmejani svet «, »Šašava knjiga«, »Olovka ne piše srcem«, »Ptice iz šume «, »Tako zamišljam nebo«...

Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag.

Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.

Umro je 24.06.1986. u Novom Sadu.

.

       * * *

Dvadest godina od smrti Miroslava Antića (Mokrin, 14.03.1932 - Novi Sad, 24.06.1986)

SAVRŠENSTVO VATRE

IZLOŽBA SLIKA MIROSLAVA ANTIĆA

I plamen sveće ima svog Zolu i svoj zen.

Komad stakla svoga Tomu Akvinskog i svoj Tao.

Zakleo bih se da sam u jednom krilu leptira

poznao njegovog Avicenu; u drugome Meng Cea.

Ko sme da tvrdi da Zaratustra od hlorofila

ili Keops ne žive u listu jedne jasike kraj Volge?

Leonardo od perja u krilu laste nad Atlantikom.

Demokrit od kristala u zrncu peska Eufrata.

Čajkovski od polena u cvatu trešnje podno Kjota.

Svi oni, svi ti svetovi, imaju svoga Odiseja,

svoga Mojsija i Brojgela, Saru Bernar i svoga Boša,

i mene, i mnogo dečaka kao ja, koji baš sad umiru.

(CXCI)

                                                                       Miroslav Antić

ANTIĆ KOGA IMA

            Dvadeset proteklih godina ubedljivo je dokazalo kako ima sve više i sve totalnije pesnika koji se zove Miroslav Antić. Kako je išlo ovo žurajivo vreme, sve se pažljivije čitao i takozvani alternativni, ali i onaj zacelo metafizički Antić. Njegova neprevrela dečačka mašta daleko je, poput plime, preskočila tolike bedeme i malene naše atare, sve zarad jedne ptice koju je, tako rano, video u leto. I jedne zvezde koju je video u žbunju Banata.

            Bio je pesnik, boem, umetnik reči, usmenjak, pevač, slikar, dramatičar, scenarista, veliki spavač, kapetan broda, putnik, pustolov, ljubavnik zavičaja, astronom, ali i astrolog, paor, dečak, Banaćanin, sagovornik Prevera, partner Talja, naslednik Zmaja, filmadžija, bostandžija, graditelj, džudista, majstor svakojakih veština, reporter, i to onaj koji nas budi obično petkom, zaljubljenik vozova, naročito ekspresnih, koji idu na sever, mislilac, drug iz detinjstva, koje nikako nije prohujalo, bokser, opčinjen letom galeba Džonatana Livingstona, mag.

            Antićev dvojnik nije bio uvek na onoj drugoj obali, nego je, sve u isti mah, veoma mario za slobodu putovanja, za različitost, za drukčiju svetlost.

Otuda je veoma razložna tvrdanja kako ni u jednom od osvojenih žanrova nije bio gost, nego često baš kost u grlu naivnim i pokašto ograničenim našim hroničarima i kritičarima.

            Upravo ta nenadmašna sloboda kretanja, maštarija kao takva, omogućila mu je da ostvari jedinstven likovni opus. Najpre, gotovo virtouzno, crtajući ptice, zvezde, telefonske žice uz naše stare železničke pruge, erotski nagnute boce u boemskom štimungu noći, Antić je kasnije i u monotipijama i u razobručenom okrilju čitavog panonskog horizonta otkrivao kontinentalnu vatru leta. Njegovi cvetovi nalik su na naočita mala a bogme i velika sunca, a požar strasti (Josip Kosor) tako uzbudljivo svedoči o jednom od naših najtemperamentnijih talenata. Famozna ona Mikina kombinovana tehnika zaista dokazuje veliku njegovu naklonost ka prepoznavanju ukupnosti bića. Sve u isti mah, rapsodično, moćno, svevideće, to je bitna naznaka ovih magičnih krugova svetla i boje, uma i emocije.

            Kao što se zna, Antić je sa nepunih osamnaest godina objavio prvu knjigu pesama Ispričano za proleća (1950). Taj dečački skoro datum ostao je signiran na svim njegovim ostvarenjima do dana današnjega.

            Ove slike je odista otkrila optika jedinstvenog onog banatskog dečaka koji je o sebi govorio u čudesnoj jednini putnika što veliki naš skitski prostor doživljava tako neisceljeno, tako romantično, tako neočekivano.

            Autentični pesnik naših vidika, slikar bez mere, sa zlatom našeg pamćenja, sa baštinom čitavog naraštaja: Miroslav Antić

                                                           Dr Draško Ređep