|
Rođen je u
Vinkovcima.
Završio je glumačku
školu u Novom Sadu
1954. i od tada do današnjeg dana bio član
Narodnog pozorišta u Somboru. Mogu se reći
da je imao sjajnu karijeru sa mnogo priznanja.
Radio je sa najboljim rediteljima i
igrao u kultnim
predstavama
Narodnog pozorišta.
Kao penzioner učestvovao je
u repertoaru Narodnog pozorišta Sombor.
1991. godine kada su
počele naše bune
i ratovanja, a da se ne bih sa mladima prepirao
ko je u pravu i ko je kriv za
sve ono što nam se
desilo i dešava,
povukao se u svoju garderobu
i počeo da slika. To je za njega bila relaksacija,
i uživanje. Na
pitanje "Da li
je to dobro?" odgovorio bi "Meni se dopada.
Obožavam cveće. I Sejšele."
Izlagao je:
U Narodnom pozorištu,
Sombor.
Galeriji Laza Kostić,
Sombor
Muzeju pozorišne
umetnosti,
Beograd Galeriji » Prometej«,
Novi Sad Hotel Zvezda, Brus
|
SEJŠELI, ALI I
PREOSTALA OSTRVA CVEĆA
Cveće Vladimira Amidžića nije njegova ćudljiva strast, nego njegova
uznemirena, ponosna,
odnegovana mantra. Zna se da je Marsel Prust
preferirao penasti glogov cvet koji, astmatičar dugih godina
trpljenja, nije smeo da prihvati kao stast,
a da su tuberoze Andrije Adija bite, kako pesnik veli erotične i
samrtne. Miroslav Krleža nam je
veoma glasno poručio da ni među cvećem nema pravde, dok je Dušan
Matić identitikaovao njegovu
kratkovečnost i kao krvotok života i kao krvotok smrti.
Uznemirenost tih eksplozija boja Amidžić je otkrivao postupno, u
velovima svoje neposredne
opijenosti onim istim mirisima kojima je Danilo Kiš
posvetio jednu od svojih znamenitih anatomija.
Slikajući izbliza i osećajući izdaleka u isti mah,
Amidžić se ne osvrće, nikako i nikad.
Njegova jedina predrasuda je situirana u napor
da se neposredno, žestokim i neporicivim nanosom boja, sugeriše taj
plamen, ta kratkovećnost,
taj vatromet koji cveće, uvek pomalo nalik Ujevićevu svetkovinu ruža
donosi u naše sumrake,
u našu ponoru, polarnu, veliku noć.
Ove su slike ostvarivane kao nezaštićena,
jedinstvena pohvala suncu, i otuda putovanja
njihovog autora ka jugu, u ovom konkretnom slučaju
na Sejšele, imaju značenje izbegnutog odgovora,
tajne, trećeg neba koje se nadviruje
nad naše sudbine i naša lica kao svetlost po sebi.
Aiber Kami je u jednom od onih nenadmašnih eseja posvećenih tetu,
imao tezu o tome da je tragika juga
u suncu.
Amidžićeve magične vedute sa Sejšeia dotiču
nemoguće: sve zvezde su na okupu, cveće nadrealno, neprispodobivo,
možda doista otrovno
u svojoj prvobitnoj zamisli.
Katarina Ambrozić je bila u pravu:
Amidžić nije slikar naive, i njegov jedinstven koloristički
doživljaj mari za svu složenost tog fatalnog
razdešenog sejšelskog cveta koji nam,
autentičnije i preglednije od bilo kog putopisa,
donosi dah otoka, dalekih, maštovitih, ipak osvojenih.
Dragoceni teški dah, koji je unapred, daleko,
daleko pre Vladinog putovanja na Sejšele,
spominjao Todor Manojlović, sugeriše snažan doživljaj, bogatu
paletu, istinu koja se ne dokazuje.
PS.
I
danas, i još samo ponekad, Sejšeli nam
jedini preostaju. Kao san. Uprkos svim planetarna
dr Draško Ređep
|
