19.04.2005. Izložba slike Radovana Jokića
19.04. 2005.
Izložba jedne slike, akademskog slikara Radovana Jokića – pod nazivom »Ništa nije isto«
Poznavaocu slikarstva Radovana Jokića, slučaj ove,
jedne njegove pariške slike nije neočekivan.
U tradiciji naših izložbi jedne slike od Bukovca
i Vidaka do Tikala, N. Tahirovića, Drljače i Hodija,
Jokić jednostavno naoko rasejani a češće razvejani
far konkretne pažnje usmerava ka sofisticiranoj figuri
koja, u blagim vestima zagledanosti, mari možda
tek za sebe. Za svoju tajnu.
Jokić je ovde multiplicirao odjednom naglašeno
rumen Đokondin osmeh.
Na način koji je blizak Mikelanđelu Antonioniju,
u filmu Zabriskie point.
U očajničkom naporu da se, nikad i nikako,
ne ostane sam.
Kao što se Odri Hepbern, slavna junakinja
Doručka kod Tifanija, u praskozorje, ogleda
u tajanstvenom odsjaju skupocenog
juvelirskog izloga, i kao što se Kijanu Rivz,
već bespomoćan, već žrtva posmatra u oknima
naočara mučitelja, tako taj visoki, atraktivni stas
Jokićeve žene sad prepoznaje sebe.
Jokićevi likovi, često u odlasku, pouzdano
atribuirani s leđa, imaju izričitu posebnost.
I da poželite, nikako ih ne možete pobrkati,
zameniti, uopštiti.
Opšta mesta i mutne kalote na oljuštenim onim glavama nekih Jokićevih savremenika, ovde nemaju šta da traže.
Mi živimo i još uvek dišemo posle.
I upravo to posle je magijski odredilo rasvetu zelene vode, u kontekstu i još negovanom kontrastu onih cinober usana Đokonde,
koja je preplavila ovu parišku sliku erotikom bez nade. No i bez sna.
Horizont ove jedinstvene Jokićeve slike podrazumeva tajnu.
Kao visoke zelene krošnje Safeta Zeca na slepim zidovima atrijuma franjevačkog samostana u Sorentu, tako i izlog radoznalosti
i erotičnog ritma Radovana Jokića na ovom visokom novosadskom zidu otkriva svoju prirodu tako neporočno i jednostavno.
Kao da se sve oduvek baš tako zbivalo, snivalo i skrivato.
dr DraškoReđep
PS.
Apartna pariška knjižara Mona Lisait, u ulici Sen Marten, neposredno u blizini crkve Sen Meri, koju Parižani od milja zovu
Mala Notr Dam, ima znak veoma uzbudljiv i prepoznatljiv, još jednom intervenišući na Leonardovoj slici. Jedini koji tvrdi
kako Mona čitaše (Mona Lisait). Za mene bar, adrese su bitne i drage. Najpre, usred naših zlosrećnih godina sankcija,
na koncertu hora jednog američkog koledža, čuo sam u džez maniru, našu pesmu Niska banja topla voda, tako slobodnu.
A u rečnoj knjižari, kupio sam Izopačenu umetnost, zasnovanu na minhenskoj izložbi iz 1937, objavljenukod Zaka Bertoana. (Istina, ima još jedna pariška knjižara istog znaka, na bulevaru Bon Nuvel, koja u naslovu govori o opremi misli: L’equipement de la pensee.
No, o tome bi spremnije i lucidnije kazivao Miodrag B. Protić, i inače opčinjen spojem cveta dan i noć i onoga što Francuzi zovu
la pensee sauvage.)
! sad, odjednom, taj znak zelenog pariškog svetla, stiže sa Jokićevom slikom, kao jedinstveni Gospodin Slučaj koji su toliko marili nadrealisti.
Sve su ljubavi u vezi,
ponavlja u nama i sada pesnik.
D.R.