21.03.2005. Izložba Martin Candira

Od 21.03.2005..
Izložba fotografija Martina Candira “Godišnja doba Vojvodine stare”

Izložbu fotografija Vojvodine otvorio je Dr. Draško Ređep.

Na prostranim ekranima Martina Candira,širom otvorenim u susret Vojvodini staroj, godišnja doba nas sustižu kao šetalica zidanog sata,
pohabanog i čvrsto overenog belezima salašarskih muva. U pitanju je mementoonovremene i svemoguće prolaznosti nad kojom plačemo u dramatičnim, kontinentalnim našim noćima.

Ako iko, ovaj Candir svakojako, a najčešće dovitljivo i agresivno nastoji da ukine jednu od najpogrešnijih ali i najtvrdokornijih predrasuda o dosadi i tužnoj melanholiji srpskog severa. Ta se predrasuda, ne od juče, odnosi na površne utiske putnika namerniko i svakojakih dolaznika u Vojvodinu staru, kao postojbinu navodno nimalo atraktivnog ravničarskog pejzaža, sa neprekinutim horizontalama i nepostojećim kovrđžama detalja.

Candir ne mari za nijansu, ali strast kojom gotovo brodolomnički očajno i pomalo u potezu nezaštićenog svedoka o rapsodičnim dešavanjima u nizini među velikim rekama, svakako dokazuje i naš seoski barok, kao jedinstven i po mnogo čemu samosvojan; i našu floru i faunu, s onim tako karakterističnim suncokretom, o kome je Đorđe Balašević, naš moderni trubadur,govorio kao o goropadnom cvetu;
i naše poslovične plovke i sad već po mnogo čemu simbolične rode; i naš šaš koji treperi tako nostalgično pod visokim nebesima Panonije; i naše čamce na mrtvim vodama i one tajanstvene šumske zaravni; naše lokvanje i naše lovačke čeke; naše vinograde pod snegom i one visoke topole, postrojene uz kanal, na večitoj mrtvoj straži nedešavanja.

Dovitljiv i iznenađujuće neposredan, Candir iz ptičije perspektive nad našim oranicama, visoko, odozgo, plete najplemenitiji kulski tvid koga više nema, a salašima i brazdama ostavlja u amanet jednostavnu ali i uvek potresnu priču ovetru skitskom, istočnom, trajnom.

Mondrijan i Sip, onaj naš zaboravljeni, sjajni Dragoslav Stojanović, ogromno bi se, skoro dečački obradovali doživljaju Martina Candira nad uvek neočekivanom smenom godišnjih dobau Vojvodini staroj. Voljenoj.

Toliko je, naime, čistih rešenja, i toliko je, u isti mah, rušeno bar nekoliko banalnih utisaka o nama i usred postojbine vetra kojoj isto-pripadamo.

Martin nas potpisuje užurbano, u poslednji čas,
bez predrasuda, tiho u sebi ponavljajući, može biti,
stih Ferenca Fehera kako u to avetinjsko selo
našeg života niko, sem godišnjih doba, i ne zalazi.

Martin Candir – Biografija