06.2011. Izložba Radovana Jokića

06.2011.
Izložba  Radovana Jokića – Prolaznici

Izložba “Prolaznici”

Namera mi je bila da stvorim sliku jedne psihološke konstrukcije, u kojoj će posmatrač van slike imati osećaj identifikacije u prizoru izražene alijenacije ― posmatrajući često žensku figuru okrenutu leđima, zaustavljenu sjajem izloga. Modni diktat i tehnološka zavisnost reflektuju se i kao opominjuće nejasno sećanje na izgubljeni raj. Posegnuo sam za nizom sekvenci urbanog pejzaža u čijem središtu je čovek obeležen znacima duge neizbežne (unutarnje) metamorfoze (dijaboličnosti) ― od lovca do očajnog tragača, od duhovnog bića do urbane životinje. Zatečen u vlastitom neonskom svetlu, u tački nemogućeg izbora između teško dokučive, neponovljive lepote večnog i lako dostupne zavodljivosti prolaznog, čovek je tvorac i žrtva vlastitog sveta, raskošan i prazan u isti mah.

Radovan Jokić

PROLAZNICI RADOVANA JOKIĆA

Stvaralačka avantura slikara Radovana Jokića začeta je tokom ranih osamdesetih godina pod silinom nebrušenog talenta. Iako autodidakt, tokom osamdesetih godina, zahvaljujući logičnom i doslednom razvoju ovaj umetnik je formirao jedan sasvim profilisan umetnički stav. Stoga se Radovan Jokić na razmeđi dve poslednje decenije proteklog veka, upisuje na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na kojoj je 1994. godine diplomirao. Naravno to umetnikovo obrazovanje kultivisalo je njegov talenat i slikarsku strastvenost te je Jokić veoma brzo dosegao zavidan nivo sadržinske, plastičke i poetske artikulacije slike.

Jokićevo slikartsvo je istinski posvećeno autentično urbanom miljeu. Svoje motive on prepoznaje u gradskom okruženju, na ulici kao središtu manifestovanja jednog posve ovovremenskog načina življenja. Njegovi „Prolaznici“ su potpuno obuhvaćeni ambijentom uznapredovale civilizacije, okruženi su specifičnom arhitekturom grada, „uklopljeni“ su u ikonografiju izloga, reklama, vizuelnih komunikacija…

A sadržajna suština Jokićevih slika jeste tema alijenacije, tema čovekove otuđenosti, tema frustriranosti. Jokićev čovek je usamljnik usred dinamične vreve velegrada: „Nigde kao u velikom gradu čovek nije tako sam“ (Dostojevski)…

Autentično urbani milje početkom novog veka Radovan Jokić definiše načinom figurativnog slikarstva. Motiv je realistički definisan, a slike poseduju jasnost, direktnost i preciznost fotografske prezentacije. No, od tog fotografski doslednog mimetičkog koncepta Jokića odvaja sposobnost da ekspresivnim i autentično slikarskim gestom definiše određenu vizuelnu situaciju. U tom postupku predstavljačka autentičnost ne proizilazi iz fasadnih manifestacija ostvarenih doslednim interpretiranjem viđenog nego iz umetnikove sposobnosti da, skoro ekspresionistički naglašenim gestom, odredi suštisnku vizuelnu, ali i psihološku konstituciju motiva.

Plastička struktura Jokićeve slike je kompleksna. Ekspresivno intoniran crtež je jednako precizan u interpretaciji, ali i definisanju karaktera interpretiranog. Sličan odnos umetnik ima i prema boji: njome se evocira realistički izgled slikanih prizora. Upravo bojom Jokić uspeva da definiše sopstveni poetski doživljaj stvarnosti. Karakter odabranih šarolikih gradskih prizora podrazumeva proširen dijapazon boja. No, slikar svakoj svojoj slici određuje jedinstvenu kolorističku atmosferu dajući joj snažan pečat personalnosti, objavljujući vlastiti doživljaj. I, konačno, u svakoj svojoj slici on je nedvosmisleno naklonjen svim tim beznadežno usamljenim „Prolaznicima“. Sve svoje naslikane ljude Radovan Jokić ne glorifikuje. On prepoznaje njihovu usamljenost i otuđenost i sa njima saoseća. Slikajući ih on ih zaštićuje, čuva ih svojim crtežom i bojom, obezbeđuje im ljudskost – onu ljudskost koju je iznedrio iz sopstvenog kreativnog bića i koju je tako neštedimice, ponudio i nama posmatračima njegovih slika kao svojevrsnu potporu u ovom vremenu krize i nesigurnosti.

Sava Stepanov

PROLAZNICI RADOVANA JOKIĆA

Samostalna izložba Radovana Jokića predstavlja nam slikara kao ozbiljan talenat koji svoj likovni jezik gradi istovremeno na vizuelnom pamćenju i selekciji bitnog, ali i na sposobnosti oblikovanja svog intimnog osećanja kao određenog duhovnog stanja. Zato ostajući duboko vezan za vizuelni doživljaj, umetnik teži za neposrednom ekspresijom spiritualne stvarnosti. Izrazito figurativni slikar, Jokić je okrenut čoveku i njegovoj intimi.

Od detinjstva uporni crtač, počeo je da izlaže odmah posle srednje škole, u rodnom Vrbasu.

Slučaj je hteo da njegove slike vidi gospodin Spiegel, galerista iz Hajdelberga, koji mu ponudi izložbu 1988. u Galeriji „AFFCHE D’ART“ u Kajzerslauternu (Nemačka). Izložba je u svakom pogledu bila uspešna, a kritika gospođe Rosemarie Geiger, koja je bila vrlo pohvalna, mladom autodidakti omogućila je boravak u Nemačkoj, gde muzeji i galerije postaju meta svih njegovih interesovanja. Ubrzo uspeh izložbe 1989. u Galeriji „Spigel“ u Hajdelbergu učvrsti odluku o životnom pozivu, ali i saznanje o potrebi sistematskog obrazovanja. Vraća se u Novi Sad, upisuje se na Akademiju umetnosti, na kojoj je 1994. godine završio studije.

Jokićevu izložbu čine serije slika pod zajedničkim nazivom „Prolaznici“. Preko teme „Čovek na ulicama velegrada“ oslikava otuđenost kao stanje duha.

Inspiracija umetnika hranjena je ličnim saznanjem, preraslom u duboko intimno osećanje: daleko od kuće, na bleštavilu ulice pred raskošnim izlozima, u vlažnoj atmosferi jesenjeg sumraka, iako u mnoštvu sličnih, ali bez mogućnosti komuniciranja čovek je beskrajno sam…

U inteligentnom transponovanju, ostajući u okvirima morfologije i jezika svog slikarskog medija, Jokić ne opisuje, on konstatuje, način likovnog saopštavanja je ličan i sugestivan. Pred gledaocem slika se otvara, pozornica kojom promiču glumci. Oni su bez reči, ali se svojim pokretom približavaju gledaocu. Tako posmatrač, iako van kadra slike, postaje učesnik u njenom postojanju, a njegovo prisustvo je osetno.

Iako slika naizgled lako širokim, hitrim potezima, cela je slika građena promišljeno, znalački organizovana i sa pravim osećajem za iskazanu vrednost svakog dela kompozicije u kojoj su boja, svetlo i ritam elementi likovne sintakse, a kontrast logika postupka, dok duhovni naboj transponovanja ukazuje na temperament senzibilnog ekspresioniste koji gaji simbolične prizvuke. Noseći element kompozicije je figura, sve ostalo je njeno okruženje.

U sažetoj organizaciji slikane površine, jasnu strukturu kompozicije čine tri horizontalne i najčešće jedna markantna vertikala. U takvom rasporedu različito koloristički i svetlosno rešenih horizontalnih pojaseva, nastaju tri paralelna plana slike: izlog, pločnik i deo ulice kojom silaze prolaznici celom visinom slike, preko svih horizontala kao ogromna vertikalna aplikacija, zatvorena masa figure čoveka izlazi iz kadra okrenuta gledaocu.

I dok figura raste preko cele slike, iza nje ostaje blesak veštačkog osvetljenja i obilje intenzivnog kolorizma sa detalja u izlogu i neonskih reklama, gradeći sliku u slici: prizor bučnog doživljaja savremene ulice. Iza tamne figure ostaje drugi plan kompozicije: pločnik, po čijoj se uzlaznoj površini utišanog kolorita blago razvijaju svetlosni odblesci sa već udaljenog izloga. Ovaj srednji pojas koncipiran je kao suprotnost prethodnom, jer tonska gama rafiniranih boja pločnika deluju kao sećanje na poetsku paletu slikara grupe „NABIS“. Treći pojas, ulica sivo-zelenkasta većim delom je zakrilila odlazeće figure do koje još dopire odblesak rasvete dalekog izvora i uličnih reklama slivajući se kao svetleća, drhtava linija, da mestimično naglasi ivicu kaputa, pokret glave, ramena ili noge, unoseći kretanje u gustu masu figure čoveka.

U razvoju kompozicije umetnik je ugradio i naglašenu primenu kontrasta u područja svetlosti i boje. Tako nastaje raspon od kaleidoskopske pozadine bučno svetlećeg i snažno kolorisanog „izloga“, dakle od samog izvora svetla do gotovo potpunog odsustva i svetla i boje u dominaciji duboke tame, što asocira niz suprotnosti, kao radost i tugu, dobro i zlo… Ovim spajanjem poetskih osećanja i simboličkog sadržaja, ostvario je likovnim sredstvima veoma sugestivnu atmosferu.

Ovo bi bila samo osnovna šema kompozicije u koju se uklapaju varijacije na temu, što umetnik maštovit i sa darom obnavljanja i pretvara u čitavu seriju slika, novog izgleda, a istog zvuka.

Ceo postupak govori o likovnoj obrazovanosti umetnika kome su po duhu najbliži prvi nemački ekspresionisti, a poznata su mu i iskustva simbolista, naročito u domenu značenja boje i ulozi svetla, kao i psihološke interpretacije „otvorenog dela“. Svakako gledao je slike pop-arta i nove figuracije, od njih možda i učio, ali nije tražio saglasja: sve Jokićeve slike su rađene tehnikom mat-akrila, sa intervencijom krejona, uz mestimičnu primenu prskanja i ponekad lazurnih nanosa koji čuvaju transparentnost širokim namazima boje.

Jokić je kao umetnik nenametljiv, oslobođen nestrpljenja i želje da iznenađuje šokom, ali hrabar da ne sledi aktuelnost po svaku cenu, nego pre svega karakter svog umetničkog temperamenta. Zato, Jokić radi u tišini ono što voli, kako voli, gajeći potrebu da za svoju intimu osvoji samosvojan likovni izraz, nemajući ambiciju da oblikuje savremenu, ali svoju sliku o sudbini današnjeg čoveka, čija će ubedljivost i istinitost gledaoca preobraziti u sagovornika. Ovaj ljudski kontakt razumevanja i zajedničkih senzibiliteta ispunjava slikareve zahteve koje postavlja sebi i dejstvu svog umetničkog delovanja.

Upravo ciklus „Prolaznici“ koji po suštini svog intimnog umetničkog bića, jedna setna poema, dopušta pretpostavku da mladi umetnik u svom daljem razvoju, uprkos mena i zrenja neće napustiti humanističke težnje koje su dominantne u duhovnom sloju njegovog slikarstva.

Dr Katarina Ambrozić

IZBOR PROLAZNOSTI

Ima stvari koje nemaju čak ni imena.

Andre Malro

Izgužvanost je lična. Sve ostalo je bezlično. Neophodno je to zabeležiti na marginama epohe džinsa i robnog cinizma. Možda se usput podsetiti kultne anegdote o slavnom Čerčilovom ministru Entoni Idnu koji je bio duboko nesrećan kad je prošetao, poznat kao oličenje elegancije, novo odelo Londonom i da su to svi primetili.

U porubima i mrljama, u ličnom osvajanju tih markiranih predmeta naše odeće, ali i našeg prestiža, jednako se nalazi naš beleg, naše postojanje.

Umna Isidora Sekulić je govorila kako nema prolaznih vremena, jer su, tako i tako, sva, redom prolazna. Verovatno je jedna od najtragičnjih odrednica ove naše sveukupne prolaznosti mogućnost beskrajnih paralelnih sudbina. Radovan Jokić, slikar pronicljiv i neurotičan, veoma mari taj prolaznički fenomen večitog mimoilaženja. Sa njegovih krupno dimenzioniranih kompozicija dopire uličarski, prolaznički, šetački žagor urbanog prostora. Ponekad, čak, tik uz ledeno staklo izloga prislonjen, imam utisak da će ti manekeni i te gotovo savršeno oblikovane lutke iz staklenih onih kalota, prošetati naočigled mnoštva, umešani načas u gomilu peripatetičara i dokoličara.

Ovaj naočiti slikar itekako pamti kako Hamlet ovih dana nosi firmiran džins, nosi žaket Valentina, i u toj naoko ležernoj odeći možda baš sad čita Hajdegera.

Vremena imaju svoje simbole, statusne atribute, svoje snove napokon. Kada se, na primer, u naslovu jedne Jokićeve slike pojavljuje Tifani, onda čitav roj asocijacija na slavni film pristiže u pomoć da nam takođe sudi, ponekad i presudi. Rasprava uvek traje. Donji deo leđa i visoke potpetice izgledaju bezmalo savršeno, a zapravo led nedodirljivosti okiva tu tajnu iskru čovečnosti, kao jedini amanet.

Jednako učesnik i svedok, Jokić je snažno nastojao da identifikuje samoću usred glamuroznog vašara grada. Za razliku od moćnih, supermenima bliskih figura Dragoša Kalajića, dokazivanih često u dvema dimenzijama, kao u stripu, ovde ima senki. I ima mraka.

A sve je počelo od onih naoko nedefinisanih faca koje ne pamtimo, i sa kojima se čak ni sudariti ne umemo.

Ovo je slikarstvo posvećeno vlastitim metamorfozama kao malenim, kućnim bogovima. Ti lari i penati koje prepoznajemo često baš s leđa, koračaju nepreglednim pistama jedne imaginarne modne revije koja se, isto, poigrava vatrom. Kao u retrovizoru neke čudesne, metafizičke pažnje, računaju jednako sa međuvremenom i sa belim zidom večitog, konačnog uništenja. Taj beli zid orgastičke male smrti, još od vremena rane proze Pavla Ugrinova otima se definiciji. I zajedno sa nama i tolikim neimenovanim junacima Jokićevih vitalnih, urbanih šetnji, možda baš sada čeka ponoćni ekspres.

Kao kod starih Kineza, disanje u toj povorci Jokićeve dramatične umetnosti, zaista je samo neprekidan uzdah.

U vremenu crvenih rukavica i belih mantila, Jokić je na svojim slikama možda baš isto beli lovac na crnom polju. Neizdvojenost je ovde vrlina, a taj šetački košmar nalik na hrabre one Argonaute koji su se prvi odvažili.

Aleksandar Tišma, i sam veliki i večiti šetač, voleo je reč uličar. I to u značenjima pripadnosti toj prolazničkoj reci koju je, usred Španije, Ivo Andrić posmatrao i sa sunčane strane, i s one zatamnjene istovremeno. Ulica je razgovor, prerušavanje pogleda, povorka maski (poneki karneval uvek traje).

Jokić je tom uličarstvu udahnuo drugačiji, svakako jedinstven elan . Svedene palete, često u najplemenitijim sivim i srebrnim tonovima, iz kojih odjednom naiđe – da li karmin ili cinober – žestok pečat strasnog poljupca tog našeg tako kratkotrajnog, prolazničkog života.

Ima moć podrazumevanja, jednu od najžešćih u našem savremenom slikarstvu.

Dr Draško Ređep

…Mi živimo i još uvek dišemo posle.

I upravo to posle je magijski odredilo rasvetu zelene vode, u kontekstu i još negovanom kontrastu onih cinober usana Đokonde, koja je preplavila ovu parisku sliku erotikom bez nade. No i bez sna.

Horizont ove jedinstvene Jokićeve slike podrazumeva tajnu.

Kao visoke zelene krošnje Safeta Zeca na slepim zidovima atrijuma franjevačkog samostana u Sorentu, tako i izlog radoznalosti i erotičnog ritma Radovana Jokića na ovom visokom novosadskom zidu otkriva svoju prirodu tako neporočno i jednostavno. Kao da se sve oduvek baš tako zbivalo, svivalo i skrivalo.

Dr Draško Ređep

“Prolaznici” Radovana Jokića neprolazno idu za svojim sutonskim priviđenjima u pokretu kao nečujnom monologu, potpuno izloženi opasnostima vanjskog svijeta ― kao da hode po onoj nevidljivoj žici koja dijeli svjetlo od tame, vidljivo od nevidljivog, zasecajući po vertikali u dubinu, do samog dna bića.

Đorđo Sladoje

Atmosferu bez krajnjeg utemeljenja, prepunu nepreglednih besplatnih poruka i opšteg samoposluživanja potrošačkog društva, slike Radovana Jokića kompenzuju snažnim osećajem da se događaji ipak ne razvijaju proizvoljno i slučajno već sa valjanim razlogom. Odvojen od neposredne razmene sa prirodom i sa visokom kulturom, život na asfaltu oslikan je tako da pokazuje profane rituale, statuse i simbole koji pulsiraju neograničenim mogućnostima, hrabro parirajući svim povesnim strategijama, dok artefakti oblikuju život podjednako koliko su i sami tek rezultat života. U takvoj konstelaciji snaga, trenutak, kao i večnost, dobija sazvežđa značenja, a stvari kratkog trajanja, poput piramida, verno svedoče o čoveku i važnim aspektima njegovog bića.

dr Nikola Kajtez