28.12.2005. Izložba Milana Konjevića
——————————————————————————————————————————————————————————
» Milan Konjović – slike iz novosadskih kolekcija «
Možda se čak do 1984. godine moglo povlađivati prostrano afirmisanom mišljenju kako je Milan Konjović, najveći naš kolorista,
prevashodno slikar žita, ravničarskih naših veduta, somborskog visoko odnegovanog urbanizma
i provansaiskih ferijalnih prizora.
Ta famozna već izložba njegovih enterijera,u zatvorenom porodičnom krugu koji bi, začelo,voleo i Lukino Viskonti, otkrila je, odjednom, sva koloristička nastojanja Milana Konjovićatako rafinovano, tako bonarovski razdešeno, tako plemenito da se može i dan današnji govoriti o događaju decenije. Znam da sam, govoreći
na otvaranju te izložbe (a uoči otvaranjaopet je bila velika oluja u Somboru, i u strahu od nanosa i crepova koračali smo sredinom ulice;
sunce je kako i dolikuje Konjoviću – pokazalo svoje lice, ipak, posle svega) prebrajao i prozore i ogledala u tim slavnim Konjovićevim enterijerima. Uzgred, u ogledalima takođe, na onim drvenim zidovima, odslikavala su se Milanova platna.
Tad je otvoreno veliko i tako uzbudljivo pitanje prisustva slika Milana Konjovića u svakojakim našim entereijerima. Odmah isključujem one koji su, u nesigurnoj svojini različitih tzv. društvenih a možda i nevladinih organizacija često nečujno nestajali iz naše vizuelne evidencije. Pomišljam na veliku referencu koju Konjovićevo platno ostavlja kao znak, kao zrak svetlosti same, kao prozor u svet i svetlost, otprve.
Poznato je da je Milan, veoma rano svestan visoke vrednosti vlastite palete, moćno držao steg visokih cena. Bez obzira da li su bili u pitanju kraljevski ministri, ili pak, u slučaju oca Madlen Olbrajt, čehoslovački amasadori. Zna se da nije razbacivao. No, kada je poklanjao, činio je to
sa radošću dečaka koji raste u onoj staroj kući, i koji posmatra kako grade dva ona viskoka tornja na crkvi levo od županijskog zdanja.
Sećam se da sam, u velikom ateljeu, bio zadivljen kako nastaje jedna sasvim svetla,
plavetna slika lala, valjda jesen 1984. I kako je, kada sam isto u toj godini naišao u Sombor
Milan otprve, takoreći na vratima povikao:
Sad, župane, skoči. Imaš i razloga zato.
Skočio sam, tad, visoko: Lale su bile moje.
I kada je poklanjao, i kada je prodavao, to će reći uz naknadu ustupao svoja platna, on je to činio zarad nečije nepojamne radosti. Kao da je uvek, kako je ponekad govorio, želeo da neko čuva i sačuva taj grumen detinje sreće, taj tajni plamen, tu unutrašnju toplinu koju je on uvek iznutra, kako je isto svedočio, osećao kada je čuo nečiju pohvalu, nečiji glas podrške.
Premda postoji u Galeriji » Milan Konjović « veoma precizna evidencija kada je i zašto slika ustupljena, već numerisana i imenovana, kada poklonjena i prodata, što svakad užasava blefere, falsifikatore i lopuže, uvek me i dalje, i posle njega, uzbuđuje taj put njegovih slika koje se, poput bisera, sada na različitim stranama rasprostiru i udvajaju, ostvarujući neke od najzanimljivijih maršruta zahtevnih naših građanskih ukusa,
naše moći, našeg spokojstva.
Imate li Konjovića? To je već odavno pitanje prestiža, izvesne odvojenosti, patricijskog duha, Vojvodine stare napokon.
Sve je onako kako smo i zamislili u Radničkoj 24, u galeriji » Pro Arte« u decembru 2004.:
Važnost fotografije u likovnom svetu, Izložba jedne slike, temat Elemenat vode, Sejšeli u jesen Kopaonika; mala slika koja, uz šoljicu kafe, pokriva čitav zid,… i sad, kao znak usklika, Konjović koga niko nije video. Mi još uvek znamo šta hoćemo, a još bolje šta nećemo.
Crveni tepih Vas očekuje, jednako.
dr Draško Ređep